Опухоли уха: диагностика, лечение и профилактика

Одним из редчайших онкологических состояний является рак уха. Подобные опухоли на практике встречаются очень редко.

Опухоли в ушной области считаются одними из самых опасных, поскольку характеризуются быстрым развитием и многочисленными метастазами, которые распространяются по черепной коробке на ближайшие органы: лимфоузлы, челюсть.

Опасность подобного метастазирования заключается в его разрушающем воздействии на костные ткани черепа и головной мозг. Чаще онкология поражает ушную раковину, реже – наружное ухо, и в исключительных случаях рак локализуется в среднем ухе.

Виды рака уха

Специалисты выделяют несколько классификаций ушной онкологии. Рак ушной области может быть злокачественного и доброкачественного происхождения.К злокачественным опухолям уха относятся:

  • Саркомы – редкие опухоли, отличаются медленным ростом и развитием, плотно спаиваются с тканью, на которой развиваются, не вызывают аденопатических процессов и поздно изъязвляются;
  • Меланомы – такая опухоль формируется из пигментных невусов (родинок) или кожных клеток, отличается разносторонним ростом и вглубь, и над кожной поверхностью, и по ней. С увеличением глубины поражения ухудшается прогноз. Особенно опасны меланомы бурным и сравнительно ранним метастазированием преимущественно в лимфоузлы, реже гематогенным путем в прочие органы. Поражают чаще представительниц женской половины населения;
  • Карциномы – довольно редкая опухоль, развивающаяся в наружном слуховом проходе, склонна к прорастанию в среднеушную область, отличается быстропрогрессирующим характером, способна разрушить кости виска;
  • Плоскоклеточный рак считается самой часто встречаемой опухолью, развивающейся преимущественно у пожилых мужчин на фоне кожных возрастных атрофических изменений, экземы либо старческого кератоза (чрезмерного ороговения кожи). Отличается медленным ростом, долгим процессом распада и изъязвления. Способна прорасти в наружный проход уха, затем в слюнную железу, среднеушную область и черепную полость.
  • Базалиомы – отличаются низким показателем злокачественности, медленным ростом и язвенными процессами. Имеет рецидивирующий характер и не склонна к метастазированию. Чаще встречается у пожилых мужчин.

Что касается доброкачественных образований, то они составляют обширную группу:

  • Невусы – так специалисты называют родинки или родимые пятна, возникшие в связи чрезмерным развитие клеток пигмента;
  • Фибромы – формируются преимущественно на мочке уха, обычно на том месте, где делают прокол под серьги, реже подобные опухоли развиваются на других частях уха. Размер подобных образований может достигать параметров лесного ореха;
  • Аденомы – узелковые образования, формирующиеся из эпителиальных железистых тканей;
  • Папилломы – встречаются чаще всего и развиваются только на раковине и наружном проходе уха, отличаются медленным развитием и небольшими размерами;
  • Липомы – вырастают из жировых тканей, формируются в слоях подкожной клетчатки, и характеризуется частыми рецидивами;
  • Остеомы – формируются из костной ткани наружного уха, отличаются рецидивирующим характером;
  • Гемангиомы – считаются распространенными опухолями наружного уха. Они медленно растут, часто выходят за пределы уха, сильно разрастаясь и разрушая окружающие ткани. Могут спровоцировать обильную кровоточивость.

На данном фото изображена раковая опухоль уха — базалиома

Существует классификация опухолей в соответствии с их структурой:

  1. Солитарно-вегетирующая;
  2. Язвенная;
  3. Язвенно-инфильтративная.

Кроме того, ушные опухоли в зависимости от гистологического строения подразделяются на:

  • Саркомы – узловатое округлое образование бело-желтого цвета;
  • Базалиомы – похожи на рубцы или язвы;
  • Спиноцеллюлярные эпителиомы – это самая быстрорастущая злокачественная опухоль, обычно принимает вид бородавки и располагается на раковине уха.

Классифицируются опухоли уха и по своей локализации:

  1. Опухоль раковины уха– диагностируется в более 80% клинических случаев ушной онкологии;
  2. Опухолевые образования наружного уха– обнаруживаются почти в 15% случаев;
  3. В среднем ухе онкология локализуется достаточно редко– порядка 4% из всех ушных образований.

Степени распространения

Существует четыре раковых степени ушной локализации:

  • Степень I– язвочка или опухоль небольшого размера (не больше 5 мм), располагающаяся только на кожных тканях;
  • Степень II– опухолевые процессы распространяются на хрящевые ткани уха, разрушая его;
  • III степень– в опухолевые процессы полностью вовлекается наружное ухо, развивается аденопатия;
  • IV степень– онкология распространяется на шейные лимфоузлы.

Причины развития

Доброкачественные опухоли ушной локализации обуславливаются патогенетическими процессами, вызывающими быстрое клеточное развитие и деление. Обычно это жировые, кожные, костные или хрящевые, сосудистые ткани.

Образования злокачественной природы связаны со злокачественными метапластическими процессами в тканях. Кроме того, раковые процессы в ухе часто развиваются вследствие перерождения доброкачественных опухолей.

Специалисты выделяют несколько патогенных факторов, приводящих к онкологии уха:

  • Хроническая экзема ушной локализации;
  • Ушные патологии запущенной хронической формы;
  • Наличие предраковых заболеваний;
  • Наследственная предрасположенность к онкологии, наличие кровных родственников с ушным раком;
  • Хроническая форма ларингита;
  • Полипы в ЛОР-органах;
  • Ультрафиолетовое или радиационное воздействие;
  • Волчанка, псориатические процессы;
  • Наличие посттравматических рубцов в ушах.

Первые признаки

Клиническая картина онкологии зависит от ее разновидности и степени злокачественности. Любое необычное образование может быть онкологическим. Опытный онколог при обычном осмотре может определить разновидность образования.

Имеет значение и локализация образования.Средний и наружный рак уха характеризуется следующей симптоматикой:

  1. Боль в ухе, иррадиирующая в челюсть или голову;
  2. Головные боли с головокружениями;
  3. Обжигающие болевые ощущения в ухе;
  4. Тугоухость, ощущение заложенности;
  5. Зудящие проявления;
  6. Слизисто-гнойное отделяемое из уха;
  7. Гнилостный запах из уха;
  8. Появление кровоточивости, полипов или изъязвлений;
  9. Увеличение лимфоузлов.

В начале онкологического процесса болевой синдром носит периодический характер, но с дальнейшим развитием рака он приобретает постоянное, пароксизмальное значение.

Если опухоль располагается в барабанной полости, то пациента беспокоят признаки вроде:

  • Болевого синдрома;
  • Прогрессирующего ухудшения слуха;
  • Посторонние шумы.

Диагностика онкологии ушной области

Для диагностики онкологических процессов в ушах необходимо обращаться к отоларингологу и онкологу, которые и назначают больному необходимые процедуры:

Лечение

Основной целью терапии врачи видят сохранение слуха, для чего применяются различные методики оперативного вмешательства. Применение определенных методов зависит от характера образования, его степени распространения и стадии развития.

Хирургический метод

При раке уха часто применяется хирургический метод, предполагающий частичное удаление височной кости. Такая операция носит название субтотальной резекции. Также удаляются околоопухолевые хрящи и само раковое образование, другими словами, осуществляется мастоидектомическая операция.

При незначительных размерах опухоли прибегают к ее выскабливанию, но оно может привести к рецидивам. При осуществлении оперативных действий хирурги строго следуют абластическим принципам, предупреждающим распространение рака посредством кровотока.

Лучевая терапия

Одним из эффективных методов лечения опухолевых процессов является облучение рентгеновскими лучами, что обеспечивает подавляющее воздействие на рост образования.

Кроме того, облучение может проводиться радиотерапевтическим или высоковольтным способом. Подобное лечение обычно используют против меланом, сарком и прочих раковых образований. Иногда подобная терапия назначается неоперабельным больным для облегчения течения рака на поздних этапах онкологии.

Химиотерапия

Этот способ предполагает прием противораковых препаратов из группы цитостатиков. Считается основной терапевтической методикой в лечении ушной онкологии, поскольку способствует торможению роста и дальнейшего развития опухолевого процесса. При отдаленном метастазировании показано проведение системной химиотерапии.

Криодеструкция опухоли

Обычно используется в случаях, когда онкология располагается в наружном или среднем ухе. Методика предполагает замораживание образования посредством воздействия на него жидким азотом, в результате чего происходит гибель раковых клеток.

Радиотерапия

Подобная методика предполагает применение корпускулярного ионизирующего лечения, когда ухо обрабатывается специальным аппаратом, излучающим гамма-лучи (Кибер-нож или Гамма-нож).

Прижигание

В основе подобного лечения лежат принципы диатермокоагуляции, когда на ткани воздействуют высокочастотным электротоком. Подобное лечение бывает контактным и бесконтактным. Процедура схожа с радиотерапией, только частота тока здесь достигает 400 кГц, а в радиотерапии всего до 4 МГц.

Прогноз и меры профилактики

Сложно сразу дать прогноз дальнейшему течению ракового процесса. Если он обнаружен на ранних этапах и в отношении него применялось адекватное лечение, то прогноз будет вполне благоприятным.

Статистика показывает, чтопри I-II степени поражения процент выживаемости достигает более 74%. Если образование проросло в какой-либо орган, череп или лимфоузлы, либо дало метастазы по организму, то процент выживаемости не превышает 5%.

Нове терапије користе бактерије за заштиту деце од инфекција уха – Хладно-Грипа – Кашаљ – 2020

Genetic Engineering Will Change Everything Forever – CRISPR (Јануар 2020).

Преглед Садржаја:

26. јануар 2001. – Спреј терапија која користи облик "добрих" бактерија може помоћи у заштити дјеце од инфекција уха. Шведски истраживачи су лијечили групу дјеце која су била склони инфекцијама уха и утврдили да је много њих остало здраво. Контроверзна студија објављена је у издању 27. јануараБритисх Медицал Јоурнал.

Ако имате децу, вероватно су имали инфекцију уха. Седам од сваких 10 деце има најмање један напад инфекције средњег уха, такође познат као отитис медиа, у време када имају 3 године. У неким случајевима, лекари прописују антибиотике како би помогли зацјељивању. Међутим, антибиотици све више долазе у опасност, јер могу промовисати ширење опаснијих бактерија отпорних на антибиотике.

Ова нова терапија могла би понудити алтернативни третман антибиотицима, популаран начин за лијечење понављајућих инфекција. Иако третман још није добио одобрење у САД, резултати истраживања већ подстичу дебату међу педијатрима.

"Користимо више антибиотика у САД-у него било гдје другдје у свијету", каже Рицхард Ј.Х. Смитх, МД, потпредседник одељења за оториноларингологију на Универзитету у Ајови у Ајова Ситију. "Део разлога је то што када родитељи дођу на клинику да би посетили лекара, очекују да оду са нечим." Али уместо лекова, Смитх каже да треба да оду са сигурношћу.

"С обзиром на растућу резистенцију на антибиотике у свету, важно је избегавати лечење антибиотицима, и то може бити начин да се то уради", каже главни истраживач др Кристина Роос. Роос је ванредни професор у одјелу за ухо, нос и грло у болници Лундби у Гетеборгу, Шведска.

"Ови студијски резултати ће бити веома контроверзни јер нуде веома добру алтернативу антибиотицима", каже Линда Бродски, шеф педијатријске оториноларингологије у Дечјој болници Буффало, Н.И. "Штавише," безбедност "неће бити задовољена све док се не третира на хиљаде пацијената, али је тешко објаснити лаичару који неће разумети лечење инфекција другим микроорганизмима, али то је релативно лако образовати. и надвладати. "

Наставак

Претпоставка ове студије је да добре бактерије могу успорити раст бактерија које обично узрокују инфекције уха, чиме штите од будућих инфекција.

Да би подржао своју теорију, Роос и њен истраживачки тим извели су студију која је обухватила више од 100 деце узраста од 6 месеци до 6 година, која су била склона инфекцијама уха. Деца су добијала антибиотску терапију 10 дана, а затим су добијала или добро раствор бактерије или плацебо раствор прскан у нос за додатних 10 дана. После два месеца, добили су исти спреј још 10 дана.

На три месеца, истраживачи су открили да је скоро половина деце која су добила спреј за бактерије била здрава, у поређењу са око једне четвртине деце која су примила плацебо спреј.

Ако се одобри, спреј може имати позитивне импликације и за децу и за родитеље, према речима Кенета Л. Виблеа, шефа одељења за општу педијатрију у Дечјој болници милости и клиници у Канзас Ситију, Мо. ће бити у стању да избегне непотребно излагање антибиотицима, и можда ћемо имати начина да се носимо са инфекцијама уха без хируршке интервенције, ”каже он. „То такође може значити много мање патње, пропуштених дана у школи и пропуштених дана рада за родитеља.

"У овој земљи прописујемо превише антибиотика", каже Вибле. "Али понекад је то зато што немамо алтернативни третман. Једна од лепих ствари у овој студији је да нуди третман који не укључује антибиотике."

Рецензирао Мицхаел В. Смитх, МД, Април 2002

Процена стопе структурне промене у глаукому коришћењем технологија снимања око – Око – 2020

Субјецтс

  • , Болести
  • , Имагинг

Апстрактан

Сврха

Прегледати способност тренутних технологија снимања да обезбеде процене стопе структурних промена код пацијената са глаукомом.

Пацијенти и методе

Резултати

Технологије снимања, као што су конфокална ласерска офталмоскопија (ЦСЛО), ласерска полариметрија скенирања (СЛП) и оптичка кохерентна томографија (ОЦТ), обезбеђују мерења оптичког диска и парапапиларног ретиналног влакна (РНФЛ). Стопе промена које су квантификоване по ободној површини (РА) (за ЦСЛО) и дебљини РНФЛ (за СЛП и ОЦТ) су повезане са прогресијом глаукома као што је откривено конвенционалним методама (нпр. Визуелна поља и фотографија оптичког диска). Докази показују да су стопе губитка РНФЛ и РА значајно брже у прогресији у поређењу са пацијентима који немају прогресивни глауком.

Закључак

Мјерења брзине оптичког диска и промјене РНФЛ-а постају све прецизнија и индивидуализирана. Тренутно доступне технологије снимања имају способност да детектују и квантификују прогресију у глаукому, а њихова мерења могу бити погодне крајње тачке у клиничким испитивањима глаукома.

Глауком је комплексна и прогресивна болест коју карактерише оптичка неуропатија која се обично повезује са типичним губитком видне функције. Иако ће већина пацијената са глаукомом показати неке доказе о прогресији, ако буду праћени довољно дуго, стопа погоршања може бити веома варијабилна међу њима. Неки пацијенти могу лагано напредовати током дугог низа година или деценија са минималним утицајем на квалитет вида, док други могу имати агресивну болест са брзом стопом промена која на крају може довести до слепила или значајног оштећења уколико се не спроведу одговарајуће интервенције. Према томе, процена стопе промене глаукома је неопходна да би се омогућило правилно распоређивање ресурса према пацијентима код којих постоји највећа вероватноћа да ће развити оштећење. У ствари, према Консензусу о медицинском третману из Светске асоцијације за глауком, лечење глаукомом је индицирано за пацијенте чија стопа прогресије ће највероватније довести до губитка квалитета живота везаног за визију током пројектованих преосталих година живота. 2

Потпуна процена степена прогресије болести захтева и структурне и функционалне мере, јер је познато да многи пацијенти напредују једним методом а не другим. 3, 4, 5, 6 Иако функционални исходи имају неупитну важност за пацијенте, показало се да структурне промјене често могу претходити функционалним губицима и бити ранији маркер погоршања. Још важније, недавна студија је показала да се структурне промене које се примећују на стерео фотографијама оптичких дискова предвиђају будуће функционалне губитке и стога носе клинички релевантне прогностичке информације. Међутим, иако су стерео снимке оптичких дискова сматране златним стандардом за процену структуралних оштећења код глаукома, процена стопе структурне промене коришћењем стерео-фотографија је тешка због квалитативне и субјективне природе ове процене.

Током протекле две деценије, неколико технологија, као што су конфокална ласерска офталмоскопија (СЦЛО), ласерска полариметрија (СЛП) и оптичка кохерентна томографија (ОЦТ), коришћене су за квантитативно и објективно мерење топографије оптичког диска и дебљине. парапапиларног слоја нервног влакна ретине (РНФЛ). Резултати ових технологија се могу користити за предвиђање развоја глаукома, 9, 10, 11, 12, 13 и имају потенцијал да детектују и мере структуралну прогресију. 7, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24 Најновија литература се фокусирала на способност ових инструмената да дају процене стопа промена током времена. У овом прегледу разматрамо доказе у вези са способношћу тренутних технологија снимања у мерењу стопе структурне промене у глаукому и њиховом односу према конвенционалним методама за процену прогресије болести.

ЦСЛО је уведен прије више од 20 година. Омогућава репродуцибилна мерења површинске висине главе оптичког нерва (ОНХ) и парапапиларне ретине. Најновија примена ове технологије (Хеиделберг Ретина Томограпх (ХРТ), Хеиделберг Енгинееринг ГмбХ, Хеиделберг, Немачка) је широко коришћена за процену топографских промена ОНХ да би се детектовала прогресија глаукома. 13, 24, 25, 26 Иако су различити стереометријски параметри предложени као корисни маркери прогресије, неке студије су указале да је подручје неуроретиналног обода (РА) најпоузданија и поновљива мјера за детекцију промјене. 27, 28 Промене у РА показане су код пацијената са глаукомом који су праћени током времена и повезани су са прогресијом болести. 14, 15, 22, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34 Показало се да базна мјерења која је добила ХРТ предвиђају будућу конверзију глаукома код пацијената за које се сумња да имају болест, иако је тачност предиктивности мјерења код појединачних пацијената је генерално низак. 13

ЦСЛО мерења су коришћена за процену степена прогресије глаукома у неколико студија. Строутхидис и сарадници 22 су у почетку користили стопе промене у РА да би упоредили детекцију прогресије видним пољима и ЦСЛО код пацијената са очном хипертензијом. Међутим, они нису пријавили апсолутне вриједности промјене. Видели су ет ал , 33 посматрајући 94 пацијента са глаукомом и 54 нормалне контроле током 8.6 ± 2.9 година, пронашли су стопу промене (губитак РА / год.) Од -0.0053 и -0.0012 мм 2 / годишње (Слика 1). Строутхидис ет ал 35 су утврдили да је стопа губитка РА била највећа у инферотемпоралним (-1, 43% / годишње) и суперотемпоралним секторима (-1.05% / годишње). Поли и други 36 су такође проценили стопе промена са ЦСЛО-ом. У 31 испитаника са очном хипертензијом и репродуктивним губитком видног поља и 19 нормалних испитаника, пријавили су глобалне нагибе РА-0, 0123 мм 2 / год. Аленцар и сарадници 15 проучавали су 629 очију од 390 пацијената. У просеку 3.3 ± 0.7 година праћења, просечна стопа пада РА није била значајно различита између прогресора глаукома и не-прогресора (-0.0058 вс -0.0073 мм 2 / годишње, П = 0.727). Подручје испод кривуље радног карактера пријемника (РОЦ) за овај параметар показало је слабу дискриминаторну способност, не бољу од шансе. Међутим, када су искључене очи које су биле подвргнуте кирургији глаукома, стопе губитка РА су се значајно разликовале између прогресора (-0.020 мм2 / год) и не-прогресора (-0.007 мм2 / год; П = 0.015). Ово се вероватно објашњава ефектом смањења интраокуларног притиска (ИОП) у изазивању значајног преокрета ОНХ цуппинга, што се може тумачити као повећање РА од ЦСЛО и збуњујућа процена промене РА код пацијената који су били подвргнути операцији током праћења. . 29, 37, 38

Прогрес диска и поља у субјекту 9. (а) Скала визуелног поља на крају студије; излежени квадрати означавају испитне тачке означене као напредујуће према стандардним ПЛР критеријумима; (б) средња топографија ХРТ-а; (ц) ХРТ значи топографију на крају периода испитивања. (д – г) Сцаттерплотс са регресионом линијом за секторски РА у односу на време. (Из Строутхидис ет ал 22 ).

Слика у пуној величини

Недостатак ЦСЛО технологије произлази из варијације изазване праћењем контурне линије како би се приказао оптички диск. Развијени су и отклоњени алтернативни приступи за детекцију прогресије у серији ЦСЛО слика, као што су анализа топографских промена, 26, 31, 39, 40 оцена вероватноће глаукома, 14, 25, 41, 42 и мапирање статистичких слика, 43, 44 потребу за контурном линијом. Ове методе, међутим, показују једино умерени договор једни са другима и слабо се слажу са стручном проценом промене у стерео фотографијама оптичких дискова. 45

У контексту откривања прогресивног глаукома, једна предност ЦСЛО-а, када се упоређује са другим уређајима за снимање, је да су најновије комерцијално доступне верзије инструмента показале релативно добру компатибилност са старијим, што је од велике користи за клиничаре и истраживаче који треба пратити пацијенте дуже вријеме.

СЛП (ГДк; Царл Зеисс Медитец Инц., Даблин, Калифорнија, САД) је конфокални ласерски офталмоскопски скенер са интегрисаним полариметром који мери количину ретардације (фазног помака) поларизованог ласера ​​у близини инфрацрвеног зрака док пролази кроз РНФЛ . Промене у РНФЛ сугерисане су као најранији знак развоја глаукома код многих пацијената и претходе губитку видног поља. СЛП омогућава клиничарима да објективно и квантитативно процене парапапиларни РНФЛ. Показано је да ова технологија даје репродуктивне РНФЛ мерења и да разликује пацијенте глаукома од нормалних субјеката са осетљивошћу и специфичностима између 72 и 78%, односно 56 и 92%, респективно. 47, 48, 49, 50, 51, 52

Артефакти слике, као што је слабо компензована бирефрингенција рожњаче, могу угрозити тачност уређаја у клиничкој пракси. Увођење варијабилног компензатора поларизације рожњаче (ГДкВЦЦ) покушало је да ублажи овај проблем и довело до побољшане дијагностичке тачности. Међутим, за ГДкВЦЦ скенирање је утврђено да су ограничени атипичним обрасцима успоравања (АРП). АРП-ови су резултат лошег омјера шума-сигнал као посљедице распршења свјетлости у оку. Медеирос ет ал 18 су показали да присуство АРП на СЛП скенирању негативно утиче на детекцију прогресивног глаукоматског губитка РНФЛ. Најновија комерцијално доступна верзија (ГДкПРО) је модификација ГДкВЦЦ и обезбеђује побољшану компензацију рожњаче (ЕЦЦ) да би се елиминисали артефакти повезани са АРП. 54, 55

ГДк софтвер је недавно надограђен додатком анализе вођене прогресије (ГПА). ГПА софтвер упоређује СЛП слике стечене током праћења и извештава сажетак анализе за прогресију у појединачном оку након аутоматског разматрања очекиване варијабилности тест-ретест. Показало се да је у стању да идентификује значајан део прогресије глаукома са 50% осетљивости и 96% специфичности у поређењу са стерео фотографијама оптичких дискова и видним пољима. 16 Показано је да је поновљивост ГДкВЦЦ стабилна за све фазе озбиљности болести са коефицијентом поновљивости унутар 4 μм (у поређењу са 6 μм са Стратус ОЦТ, Царл Зеисс Медитец Инц.). 42

Недавно је неколико аутора израчунало стопе промјене за ГДк. Користећи ГДкВЦЦ, Медеирос ет ал. 17 снимали су појединце са сумњивим и установљеним глаукомом. Они су пријавили просечан губитак РНФЛ дебљине од -0, 70 μ м / год у глаукомским прогресорима (на основу ГПА софтвера за стандардну аутоматизовану периметрију (САП)) у односу на -0, 14 μ м / год. У не-прогресорима ( П 15 Да Поззо и сарадници , 56 у попречном пресеку, проценили су губитак дебљине РНФЛ у 384 здраве одрасле особе и утврдили стопу од 0, 08 μм / год.

До данас, четири лонгитудиналне студије су процијениле ГДкЕЦЦ за детекцију прогресије глаукома, при чему су двије испитивале мјерења добивена од ГДкЕЦЦ са ГДкВЦЦ. 19, 21, 57, 58 Медеирос и сарадници 19 проценили су везу између ИОП-а и прогресивног губитка РНФЛ-а у кохорти која је регрутована из дијагностичких иновација у студији глаукома (ДИГС). Пацијенти који су показали прогресију глаукома на САП-ГПА показали су значајно већу стопу промене РНФЛ у поређењу са не-прогресорима (-0, 95 вс -0, 17 μм / год; П = 0, 001). Узимајући у обзир просјечну основну дебљину од 47 μм за РНФЛ, ова количина губитака у прогресорима би представљала скоро 2% губитка годишње. Сваки виши ИОП од 1 ммХг био је повезан са додатним губитком РНФЛ од 0.13 μ м / год у прогресорима у поређењу са свеукупним 0, 05 μм / год. Они су даље показали да су стопе промена биле веће у инфериорним и темпоралним секторима, што је у складу са очекиваним обрасцем глаукоматског оштећења РНФЛ и неуроретиналног руба (Слика 2). 59 Исти истраживачи у накнадној публикацији објавили су просечну стопу смањења за РНФЛ мерење дебљине од 1, 24 μ м / год у прогресорима у односу на -0, 34 μ м / год у не-прогресорима, са значајно већом површином испод РОЦ криве за детекцију промена за ЕЦЦ у поређењу са ВЦЦ (0.89 вс 0.65; П 21 Гревал и др. 57 су показали да је ЕЦЦ идентификовао више случајева прогресије од ВЦЦ (11, 8 вс 8, 8%), са само умереним слагањем ( κ = 0, 57). У каснијој публикацији, 58 истих истраживача који су користили ЕЦЦ пронашли су стопе годишњег губитка РНФЛ од -1, 11 μ м / год (прогресори) вс −0, 41 μ м / год (не-прогресори), када је прогресија дефинисана на основу визуелног поља САП индек.

Радарска парцела која илуструје стопе промене у СЛП-у са мерењем НТЦ влакана нервног ретина у односу на секторе око оптичког диска. Очи које су показивале прогресију на визуелним пољима и / или стерео снимке оптичких дискова имале су већи губитак РНФЛ-а у инфериорним и супериорним секторима. И, инфериор; Н, назал; С, супериор; Т, временски. (Из Медеирос ет ал. 19 ).

Слика у пуној величини

Сцаттерплот илустрира однос између стопе промјене у СЛП-у са ЕЦЦ параметром временски-супериор-назал-инфериор-темпорални просјек и ИОП. Приказане су стопе промена за очи које су напредовале визуелним пољима и / или стерео фотографијама (прогресори) као и за очи које нису (не-прогресори). (Из Медеирос ет ал. 19 ).

Слика у пуној величини

Значајно ограничење СЛП је недостатак замјењивости између серијских генерација комерцијалног инструмента. РНФЛ мерења дебљине добијена са ГДкВЦЦ и ГДкЕЦЦ нису заменљива. Дакле, нова основа мора бити успостављена у случају конверзије у ГДкЕЦЦ.

ОЦТ је бесконтактна и неинвазивна техника за испитивање људске ретине. Укратко, инструмент користи супер-луминесцентну диодну светлост и ради слично Б-сцан ултразвуку, користећи светло уместо звука. За разлику од ЦСЛО-а и СЛП-а, ОЦТ-и су тренутно доступни из неколико различитих произвођача, са различитом аксијалном резолуцијом и нижим временом усвајања. Овде се фокусирамо на Стратус ОЦТ зато што су тренутно доступни веома мали лонгитудинални подаци за ОЦТ спектралног домена.

Воллстеин и сарадници 60 показали су потенцијалну употребу ОЦТ-а у откривању глаукоматске прогресије уз приступ заснован на догађајима (тј. Промјена већа од очекиване варијабилности сматрана је прогресијом). Користећи прототип, закључили су да је ОЦТ био осетљивији од стандардних видних поља за детекцију прогресије. У ствари, 22% очију је имало значајну промену измерену од стране ОЦТ-а без одговарајућег погоршања видних поља. Међутим, није било јасно да ли су ове очи истински прогресори неоткривени видним пољима или лажним позитивима услед варијабилности мерења или старења РНФЛ.

Медеирос ет ал 20 је процијенила способност РНФЛ дебљине, ОНХ и мјерења дебљине макуле да би детектирала глаукоматску прогресију. У њиховој студији прогресија је одређивана САП-ом и лонгитудиналном проценом стерео снимака оптичких дискова. Они су навели параметре дебљине РНФЛ као бољу способност од параметара ОНХ и макуларне дебљине да детектују прогресију (Слика 4). Ово је у складу са претходним пресечним студијама које су показале слабу перформансу макуларних и ОНХ параметара изведених од Стратус ОЦТ-а за унакрсну детекцију глаукома. 61 За просечну дебљину РНФЛ, забележена је стопа промене од -0, 72 μм (% 1%) / год. За прогресоре у поређењу са 0, 14 μ м / год. Код не-прогресора. Аутори су пронашли широку варијацију стопа промена, о чему су такође извештавали Леунг и сарадници 62 у студији која процењује ГПА софтвер Стратус ОЦТ. Иако се овај широки опсег може објаснити индивидуалним карактеристикама, као што је стадијум болести и одговор на третман, могуће је да нецентрирани скенови и јачина сигнала утичу на способност детекције промена. 63, 64 Ипак, широке индивидуалне варијације треба узети у обзир приликом оцењивања пацијената од случаја до случаја.

РОЦ криве брзина промена за разликовање прогресора од не-прогресора три параметра са највећим површинама испод РОЦ криве у свакој области скенирања и просечној дебљини РНФЛ. (Из Медеирос ет ал 20 ).

Слика у пуној величини

Недавно увођење спектралног домена ОЦТ (СДОЦТ) има побољшану резолуцију и скраћено време скенирања у поређењу са Стратус ОЦТ. Са више репродуцибилним сликама, 65, 66 постоји потенцијал за побољшану способност за детекцију глаукоматске прогресије. Даље, са овом већом резолуцијом, нови типови скенирања су сада могући. Један пример је комплекс ганглијских ћелија (ГЦЦ) који селективно мери унутрашњу ретину у макуларном региону. ГЦЦ су показале сличну дијагностичку тачност за детекцију глаукома као РНФЛ дебљине и могу бити корисне за праћење болести. 67 Недавно су Леунг и сарадници (Леунг ЦК ет ал , особна комуникација) процијенили способност откривања РНФЛ прогресије користећи Стратус ОЦТ и СДОЦТ. Укупно је било праћено 128 очију најмање 24 месеца. Они су пронашли више прогресора који користе СДОЦТ у поређењу са Стратус ОЦТ (23, 5% пацијената са СДОЦТ у односу на 4, 9% са Стратус ОЦТ). Слагање са напредовањем видног поља било је такође боље код СДОЦТ. Осим тога, пет очију је имало повећану дебљину РНФЛ-а са Стратус ОЦТ, што указује на инхерентну мјерну варијабилност инструмента. Споразум о откривању прогресије РНФЛ био је лош између два инструмента ( к = 0, 188). Стопа промене кретала се у распону од -1, 52 до –0, 03 μ м / год са СДОЦТ, а између -2, 22 и –7, 60 μ м / год са Стратус ОЦТ.

Табела 1 сумира способност свих трију технологија снимања да обезбеде стопе промена.

Табела пуне величине

Резиме и будући правци

Показано је да тренутно доступне технологије снимања детектују и квантификују глаукоматску прогресију на поновљив начин. Стопа промене дебљине РНФЛ-а и топографских мерења оптичких дискова мерена различитим инструментима показала се значајно корелационом са конвенционалним методама за процену промена, као што су САП и стерео снимци оптичких дискова. Неколико студија је показало да су стопе структурних оштећења брже у очима са прогресивним глаукомом и показују корелацију са важним факторима ризика за болест као што је ИОП.

Напредак у процени промена са уређајима за снимање може померити макроскопски стандард фотографија оптичких дискова према микроскопском и тродимензионалном снимању слојева мрежњаче. Са повећањем резолуције и поузданости технологија снимања, вероватно је да ће процена ових стопа промена бити прецизнија и индивидуализована у блиској будућности. Поред тога, напредак и примена технологија стабилизације слике треба да побољшају репродуктивност структурних мерења да би се омогућила боља диференцијација варијабилности од праве прогресије.

У овом тренутку, Управа за храну и лекове (ФДА) препознаје ИОП као крајњу тачку ефикасности за ИОП-снижавање лекова и тестирање видног поља, оштрину вида, контрастну осетљивост и визију боје као функционалне крајње тачке. 68 ИОП је несавршен сурогат за клиничке исходе глаукома, јер болест може напредовати упркос ниском ИОП или остаје стабилна упркос високим ИОП нивоима. 69, 70, 71 Употреба визуелних поља као крајње тачке потенцијално је ограничена потребом за великим узорцима, дугим праћењем, варијабилношћу резултата и недоследношћу у критеријумима за дефинисање прогресије. Одсуство регулаторне подршке за друге крајње тачке глаукома је идентификовано као слабост у истраживању кандидата за неуропротективну терапију и тражене су алтернативне крајње тачке сурогата. Структурна мерења добијена технологијама снимања имају потенцијал да превазиђу ове препреке и потенцијално могу да буду корисни биомаркери и сурогатне крајње тачке које ће се користити у клиничким испитивањима глаукома. Будућа истраживања треба да буду усмерена на процену, квантификацију и упоређивање способности структурних промена мерен различитим технологијама снимања у предвиђању клинички релевантних исхода код глаукома.

Меланома уха

Злокачественная меланома ушной раковиныявляется излечимым заболеванием, когда диагноз ставится рано, но может быть одним из самых смертельных, если выявлена прогрессирующая стадия. Процент других злокачественных опухолей кожи, похожих на злокачественную меланому кожи (ЗМК) за последние два десятилетия резко возрос. Отоларингологи часто первыми идентифицируют поражения, затрагивающие голову и шею, включая меланому; поэтому исчерпывающие знания диагностики и лечения злокачественной меланомы имеют решающее значение.

Злокачественная меланома кожиявляется третьей по распространенности среди злокачественных новообразований ушной раковины. Несмотря на снижение заболеваемости ЗМК, смертность значительно выше, чем от немеланомного рака кожи. Заболеваемость меланомой ушной раковины составляет 0,1-0,6 на 100000. Меланома ушной раковины по подсчетам составляет 7-20% всех меланом головы и шеи и приблизительно 1-4% всех меланом кожи. По оценкам, число новых случаев ЗМК в Соединенных Штатах за 2006 год составило 62190; число умерших в 2006 году было 7910.

Наиболеераспространеннымместом происхождения является завиток уха (60%), затем мочка (25%). Средний возраст пациентов с злокачественной меланомой составляет от 65 до 79 лет. Как и другие злокачественные опухоли кожи, частота встречаемости меланомы является ниже у темнокожих лиц. У женщин меланома встречается реже, по всей вероятности, благодаря длинным волосам, обеспечивающим защиту кожи уха.

Гистологический диагнозмеланомыможет быть чрезвычайно затруднен. Отдельные злокачественные клетки могут быть недифференцированными или, в некоторых случаях даже беспигментными. Меланоциты, как правило, находятся в базальном слое эпидермиса. В злокачественных клетках могут выявляться ядерная/клеточная атипия, фигуры митоза и везикулярные ядра с выраженными ядрышками.

В целом, четырьмя наиболеераспространенными гистологическими подтипамиявляются поверхностно распространяющимися меланомами (ПРМ), злокачественное лентиго меланома (ЗЛМ), узловая меланома (УМ) и нерасползающаяся лентиго меланома (НЛМ). Наиболее распространенные типы меланомы ушной раковины, являются ПРМ (46%), ЗЛМ (26%) и УМ (22%). Другие варианты включают десмопластические и нейротрофические злокачественные меланомы, но они составляют менее 5% опухолей.

Наиболее частымвариантомявляется поверхностно распространяющаяся меланома. Общая заболеваемость составляет 4,4 на 100000; это представляет почти треть всех меланом и 65-75% меланом головы и шеи. Очаг поражения может быть тонким, но возвышенным, прощупываемым и пигментированным с довольно четкими границами. В гистологической картине меланоциты присутствуют во всех слоях эпидермиса. Эти опухоли имеют тенденцию к росту в радиальном направлении в течение 1-6 лет, до начала вертикальной фазы роста в более глубокие слои.

Злокачественная лентиго меланома(ЗЛМ) составляет от 17 до 24% всех злокачественных меланом, и примерно от 5 до 15% меланом головы и шеи. Злокачественная лентиго меланома плоская, едва ощутимая, с нечеткими формами и краями. Имеется скученность атипичных меланоцитов, которые ограничены нижним слоем эпидермиса. Это новообразование имеет очень длительную радиальную фазу роста, продолжительностью до 20 лет.

Узловая меланомасоставляет 28% всех меланом и 15-20% меланом головы и шеи. Узловая меланома, как правило, содержит темный пигмент и возвышается с полиповидными или узловыми проявлениями. Злокачественные клетки показывают очень раннюю вертикальную фазу роста с очень небольшим вовлечением эпидермиса. Эти опухоли особенно агрессивны из-за их глубокой инвазивности.

Меланома уха

Одржан стручни скуп на тему „Клинички увид у циљану терапију карцинома плућа и меланома“

Дана 24.11.2015. године у Амфитеатру зграде Матернитеа одржан је стручни скуп на тему: „Клинички увид у циљану терапију карцинома плућа и меланома“ у организацији фармацеутске компаније Roche d.o.o. – ROCHE Ltd. Сарајево и Универзитетског клиничког центра Републике Српске.

Предавања су одржана у склопу континуиране медицинске едукације, а у циљу мултидисциплинарног приступа овом здравственом проблему у складу са најновијим смјерницама и протоколима лијечења.

Предавању је присуствовао велики број специјализаната и љекара специјалиста пулмологије, онкологије, дерматовенерологије, патологије, хируршких дисциплина, радиотерапеута, те заинтересована стручна јавност.

Модератор скупа је био генерални директор УКЦ РС, проф. др сц. мед. Мирко Станетић који је уједно и одржао предавање на тему „Клинички увид у циљану терапију карцинома плућа“. Предавање на тему „Инхибиција ангиогенезе у терапији НСЦЛЦ-а са доминантно несквамозном хистологијом“ је одржала мр сц. мед. Лора Новаковић, специјалиста пнеумофтизиолог – онколог. Др Александра Давидовац Кајкут, специјалиста пулмолог је говорила о „Терапијским искуствима код аденокарцинома плућа код којих је детектована мутација на ЕГФР гену“. О „Тарцеви као терапијској опцији у третману пацијената са НСЦЛЦ-ом код којих није детектована мутација на ЕГФР гену“ говорио је др Мирко Турић, специјалиста пнемофтизиолог – онколог. Из Клинике за онкологију о третману пацијената са узнапредовалим или метастатским меланомом говорили су начелница Клинике за онкологију проф. др сц. мед. Зденка Гојковић на тему: „Опције системске терапије у лијечењу узнапредовалог или метастатског меланома”, а др Радмила Рашета, специјалиста онколог је говорила о „Зелбораф-у у третману пацијената са БРАФ В6000 позитивним мутацијским статусом код узнапредовалог или метастатског меланома.”

Након предавања стручњаци из ових области су дискутовали о овој проблематици, те дошли до закључка да не постоји универзално лијечење него да је сваки пацијент индивидуа за себе, те је на основу дијагностике и савременог приступа лијечењу потребно детерминисати терапију и приступ пацијенту са овим здравственим проблемом.

dr.Mirokov

Комментарий читателя: